Tanja Taubner: roman PETLJE

Kategorija: Naš gost

"Svako u sebi nosi posebnost, autentičnost, ono nešto po čemu je jedinstven i svoj. Svako. Ono što autentičnost guši, mogu biti brojne stvari. Strah, recimo, nesigurnost, zabrane. Ko zna čega tu sve može da bude.

Autentičnost je naše prirodno ja. Ukoliko je zarobljena, ukoliko nismo ono što jesmo zapravo, mi smo onda neko drugi. Ili smo delimično neko drugi. Ili periodično. Bilo kako da je, kada je, to je znak da našu autentičnost nešto sputava i da zbog toga nismo ispunjeni i ostvareni. I bilo kako da je, kada je, to je znak da su nas ulovile neke naše petlje.", govori Tanja Taubner, prof. književnosti i autorka romana "Petlje"

Zbog čega roman nosi naslov "Petlje"? 

Reč „petlje“ ima dva značenja. Imati petlje, hrabrosti za nešto. To je često prva asocijacija. Postoji još jedno: petlje su ometači za sreću, za ostvarenost i za pravo na posebnost.

U mom romanu koji upravo nosi taj naziv, „PETLJE“, kroz događaje koji se dešavaju tokom samo jedne večeri i noći, reč ima ovo drugo značenje.

Likova je sedam, i svaki od njih ima svoju petlju koja ga lovi, koči, destabilizuje, daje iluziju sreće, ili naprosto čini tužnim. Kroz svaki od likova u knjizi, predstavljeno je sedam tipova ljudi sličnih po pogledu na svet, na ljude, na odnos prema sebi, prema svemu što jeste, što je bilo i što je moguće da će da se desi. A desiće se nešto što će menjati sve njih kroz čudne spletove okolnosti i neverovatno čulne, taktilne, bliske, iskrene odnose između junaka priče. Četiri muškarca i tri žene pred kraj romana naći će se zajedno u stanu jednog od prijatelja, kada se bude desilo TO, to nešto, neočekivano i strašno, i bolno, a dobro, i oslobađajuće.

Roman ne obiluje opisima, a ono što radnju ubrzava jesu razgovori između likova. Upravo kroz ono što govore, što zapaze, što pitaju ili odgovore, čitalac saznaje ko su, kakvi su, šta žele, šta ih boli, ushićuje..., kao i to koja je njihova glavna petlja.

Šta su petlje?

Petlje su ometači, zagušivači, mesta u čoveku gde zastaje sve, svaki lep protok i prirodni red. Petlje su zato i strah, i umor, tuga, gnev. Petlje su mesta gde život ne teče.

Likovi u mojoj knjizi su ljudi poput vas. Nisam ih idealizovala, odnosno trudila sam se da to ne činim. Želela sam da ih prikažem autentično, da istaknem njihovu posebnost i pokažem njihove glavne petlje. I poreklo tih petlji.

Kod jednog od junaka to je skriveni stid od novca i nasledstva, kod jedne od junakinja strah da se pusti, i tako dalje. Svako ima glavnu petlju iz koje onda nastanu mnoge. „Tu je kvaka. Ja, dakle, ne mogu biti lud zato što nisam normalan. Hvala ti, brate, ulepšao si mi dan“, kliče jedan od likova u knjizi i nastavlja da vrti, pita, priča. On jasno izražava svoj nespokoj, svoju brigu za sebe, povremenu paniku. On je nosilac humora u romanu, ali čak i kada se šali, on to čini potpuno nesvesno. On ističe svoje petlje, ali ne zamara, nije pretnja da ostale optereti, pa nije pretnja ni da čitaoca optereti. Čak je dobar primer jer dopušta sebi sve to. Dopuštajući sebi da se ponaša tako, on čini raspetljavanje lakšim. Takođe, ima još nešto. Sve se odvija u društvu bliskih njemu. Koliko je samo važna ta snaga poverenja. Samo kroz poverenje čovek se suočava sa sobom, sa istinom koja ne prija, a koja je zapravo izvor sreće – da je sam.

„Svi smo sami“, reći će starac iz knjige. Ali osmehnuto. Jer biti sam nije ništa strašno. I ne znači to na šta uvek pomislimo. Biti sam znači izaći iz svojih petlji.

Činiti i živeti u skladu sa onim što si, po čemu si poseban i svoj.

Likovi u „Petljama“ nisu ni naročito dobri, ni savršeno moralni. Neki od njih ne žele da budu moralni, neki ne žele da budu normalni, neki žele da budu lepi, neki žele da ih baš mnogo žele, i tako dalje. Ali duboko u sebi negde, oni znaju da je moguće da pronađu sebe ili da ostvare ono što hoće, ili ono što su započeli, ili o čemu su nekada sanjali. Oni osećaju da je moguće da se desi to, ta sloboda, i taj san. I hoće. Ali petlje ne smeju da love. A one prestaju da love kada ih čovek prepozna.

Kako se dalje odvija život likova iz romana ostaje na čitaocu da zamišlja. Knjiga ih prati do trenutka tog prepoznavanja. Kao orkestracija. Iza koje nastaje tišina. Poslednja rečenica u romanu glasi: „Tako počinje knjiga.“

Svačiji život je knjiga. Ne postoji ni jedna osoba na ovom svetu o kojoj ne bi mogao da se napiše roman, priča, pesma, stih. A ta knjiga, koja se provlači sve vreme tokom celog romana, i sa kojom se roman završava, posebno je mesto u romanu, i u njoj je tajna raspetljavanja petlji.

Izdavač romana „PETLJE“ je EVEREST MEDIA, Beograd http://www.znaksagite.com/everest/

Izašla je iz štampe 2019. pred zimu. Inače, noć u knjizi je obojena vetrom koji će postati snežna mećava.

Pre „PETLJI“, objavila sam zbirku priča „SVETLO U PROZORU“, IP „Joković“, Beograd, 2004.

„MRAK NAD KREVETOM“ je moja prva zbirka, naročito važna zato što je prva, i zato što je izdavačka kuća Matica Srpska, Novi Sad, 1994, bila iza nje.

A pre nje, kao srednjoškolac u XIII beogradskoj gimnaziji, dobila sam Okrobarsku nagradu grada Beograda, za zbirku stihova „Svileni svet“.

Iako se moj izraz od tada menjao, kako sam se menjala i ja, često je otvorim i pogledam šta sam to tada pisala.

I uvek me iznenadi jedna stvar, iznova i iznova, bez obzira što više ne pišem pesme. Iznenadi me ta neka boja, atmosfera, vrtlog, okrenutost ka traganju za onim nečim što je duboko u čoveku. Jeste to neka vrsta radoznalosti koja je svakako prisutna u svakom stvaralaštvu i u svakoj vrsti umetnosti, pa i književnoj.

Ipak, još od tih dana, zamišljala sam, i na kraju kreirala, roman koji će otkrivati čitaocu to što sam otkrila ja, ali napisan na način koji nosi, i koji se čita u dahu. Moja autentična poetika je začeta još tada, samo je promenila formu i sazrevala zajedno sa mnom.

Završila sam Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a svi poslovi koje  sam obavljala, i od kojih neke i sada radim, i živim od njih, poput lekture, redakture, korekture tekstova, kopirajtinga, vezani su za reči, ili za pisanje, ili za oba.

Sećate se kada sam malopre rekla da su ljudi u mojoj knjizi poput vas i mene, i da likove nisam idealizovala, odnosno da sam se trudila da to ne činim. Trudila sam se oko još nečega: da steknem određeni otklon, kako bih objektivno i što uverljivije junacima romana dala karakter i ličnost, a radnji logički sled.

Zato sam knjigu radila polako, dve i po godine. Prošla je osam ’ruku’ i, naravno, lekturu. Zašto ovo pričam? Iz dva razloga.

Jedan je zato što sam u međuvremenu napisala e-book, „PRIRUČNIK ZA PISANJE, 12 stvari koje treba raspetljati“.

U njemu dajem smernice kako savladati najčešće petlje koje se dešavaju kada kreiramo tekstove za naše sajtove, blogove, društvene mreže, štampana izdanja... Priručnik je besplatan.

I drugi razlog, zato što sam pokrenula online časove pisanja. U dnu teksta je moja mejl adresa.

Pošaljite mi mejl i proslediću vam e-book. Pitajte me o časovima ili romanu „Petlje“ i proslediću odgovore.

Roman se može naručiti dostavom na adresu, za čitaoce iz Srbije. Za inostranstvo – sajt www.korisnaknjiga.com

A sa mojim zapisima i kratkim pričama, možete se upoznati na mom blogu "Reči, zvuci, oblici“

www.bibliotekaxv.wordpress.com

Instagram @tanjataubner

Mejl adresa Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

Da, svako u sebi nosi posebnost, autentičnost, ono nešto po čemu je jedinstven i svoj. Svako. Ono što autentičnost guši treba prepoznati i – raspetljati. Duboko verujem da je u tome suština svega.

 T.T.