Razgovor o knjizi - U pravu si, al baš me briga

Kategorija: Naš gost

"Moje odrastanje u Švajcarskoj bilo je obojeno najvećom srećom, bila sam veselo, hitro i spretno dete. Sve mi je polazilo za rukom. Posle deset godina boravka u tuđoj zemlji sledi povratak u domovinu, u Srbiju (tadašnja Jugoslavija), u Beograd.

Tada su počele moje muke, kojih sam bila svesna, ali nisam znala da uopšte mogu da ih preokrenem. Vrlo brzo sam prihvatila da sve što mi se dešava mora da se desšava, da je to moja sudbina i da ja tu ništa ne mogu", priča doktorka Svetlana Goga Džolić, sertifikovani trener rekonektivnog iscjeljivanja, vodič kroz mentalne treninge i antistres program i autor knjige "U pravu si, al baš me briga".

Odlomak iz knjige

Svi se mi sećamo kada smo bili deca, sve nam je izgledalo nekako lepše, šire, svetlije i najmanja, bezoblična stvar je mogla da bude izvor neviđenog čuda. Zamišljali smo da smo heroji, bili smo vladari sveta i verovali smo da smo svemoguci i da jeste sve moguće!
Onda smo porasli, lepe šarene boje su počele da blede, široki prostori oko nas su postali tesni i naravno, čuda se više nisu dešavala, ili možda jesu, ali samo ona neprijatna i nepoželjna.
Čudimo se, što ipak nismo završili školu koju smo mozda potajno želeli, ali nismo imali hrabrosti da izguramo našu želju, već smo se povinovali želji roditelja.
Čudimo se, što se ipak ne bavimo poslom o kojem smo maštali, niti putujemo na sva ona predivna mesta, koja smo sanjali.
Čudimo se, što nikako da sretnemo baš tu jednu osobu, koja je za nas stvorena, samo što ne znamo gde da je nađemo.
I ja sam bila srećno dete, koje je znalo da je sve mogucće, a kada sam odrasla, onda sam se samo čudila, čudila, čudila ...
Moje odrastanje u Švajcarskoj bilo je obojeno najvećom srećom, bila sam veselo, hitro i spretno dete. Sve mi je polazilo za rukom. Posle deset godina boravka u tuđoj zemlji sledi povratak udomovinu, u Srbiju (tadašnja Jugoslavija), u Beograd.
Tada su počele moje muke, kojih sam bila svesna, ali nisam znala da uopšte mogu da ih preokrenem. Vrlo brzo sam prihvatila da sve što mi se dešava mora da se desšava, da je to moja sudbina i da ja tu ništa ne mogu.
Drugima je i dalje izgledalo da živim kao u bajci, a u meni je bila samo tuga, koju sam prikrivala.Još u gimnaziji sam se pitala, da li je moguće da je život tako tužan. Iako sam bila omiljena kod drugara i kod nekih nastavnika i dalje nisam uspela da se oslobodim tuge.
Bila sam odličan sportista i upisala sam stomatološki fakultet, isto kao i moj otac i stariji brat. A kako bi moglo drugačije!!! Podrazumevalo se da se porodična tradicija sledi. Fakultet zavrsavam kao jedan od najboljih studenata u generaciji i nikada neću zaboraviti dan kada sam diplomirala. I ako su se svi moji najbliži i prijatelji radovali što sam i ja konačno postala doktor, ja sam imala želju, da negde odem, gde ću da budem sama i samo sam htela da na miru mogu da plačem. Da, meni se plakalo, jer sam duboko bila svesna da nisam srećna. Sada znam, da bi to bilo bolje rešenje, međutim iz mog neznanja, prihvatila sam ulogu i nastavila sam da glumim srećnu osobu.
Dvadeset pet dodina sam radila u svojoj stomatološkoj ordinaciji, kao vrlo uspešan i omiljen doktor.
I dalje sam bila tužna.
Iz dva braka sam rodila petoro predivne dece. I dalje sam bila tužna. Vremenom sam počela da patim od nesanice , tahikardije i osećanja gušenja samo pri pomisli na rad u mojoj ordinaciji. Često sam bila ljuta na moju sudbinu, međutim vremenom sam počela da se pitam, da li baš moram da trpim tu tugu u sebi. Možda postoji način da promenim sudbinu. Imala sam mnoga pitanja, tražila sam odgovore, i zaista su počela čuda da se dešavaju , jer su odgovori počeli da pristižu!
Mnogi od vas takođje imaju svoja pitanja, zašto vaš život nije bolji...

U svojoj knjizi "U pravu si, al baš me briga", nesebično sam podelila sve odgovore na mnoga važna pitanja i pokazala vam mnoge jednostavne tehnike uz koje možete vaš život da preokrenete u čudotvoran i predivan život. Ja sam u tome uspela, uspećete i vi.

Što znači rečenica: „U pravu si, al baš me briga"?

Kada naučimo da u životu ne obraćamo pažnju na tudja mišljenja, savete (koji mogu biti dobronamerni i nedobronamerni), kritike I osudjivanja, naš život bi bio mnogo lakši.
Većina ljudi ima burne reakcije u takvim situacijama.
Ako podjemo od toga da svaka osoba IMA PRAVO da kaže šta hoće, a mi možemo da biramo kako ćemo na tudje reči da reagujemo, onda nam postaje lakše da se ne osećamo loše zbog tudjih uplitanja u naš život.

Kada nam se neko na neki nacin meša u naš život, uvek možemo toj osobi da kažemo: " U PRAVU SI " . Time je ta osoba svoju sujetu zadovoljila.
A u nama možemo uvek da pomislimo: " AL BAŠ ME BRIGA "
Time ublažavamo dejstvo kritike i možemo uvek dobro da se osećamo.

Kako se Vi nosite sa kritikom?

Sa kritikom se nosim sjajno. Dozvoljavam svakoj osobi da iznese šta hoće. Pri tom vrlo retko obraćam stvarno pažnju na to šta mi je rečeno. Ne pamtim kada sam se poslednji put naljutila ili kada me je nešto povredilo.

Na koje sve načine možemo sačuvati ili dostići mir?

Najlakši način da sačuvamo mir je da prepoznamo trenutak kada počinjemo loše da se osećamo. Loša osećanja dolaze isključivo od loših sopstvenih misli. Kada prepoznamo loše osećanje treba da prekinemo da mislimo o čemu smo mislili i da počnemo da mislimo o onome što u tom trenutku stvarno radimo: sedimo, stojimo, hodamo, pišemo, peremo sudove itd. Važno je da budemo fokusirani na ono što radimo.
Tada nestaju misli koja su dovela do loših osećanja, a posledica toga je osećanje mira...

Kako ste došli na ideju za pisanje ove knjige?

Jedno je ideja o pisanju, a drugo je inspiracija... Duže vremena sam imala ideju da pišem o tome kako sam naučila da sopstveni život preokrenem i da uživam u svakom mom danu. Sve što ja znam sam napisala u knjizi.
Iz ličnog iskustva znam da svi ljudi, koji to žele, mogu svoj život da preokrenu. Zato sam knjigu napisala vrlo jasnim rečima da svima bude jasno kako sopstvenim mislima kreiramo sve što nam se dešava.
Prošle godine je konačno došla inspiracija za pisanje kroz osobu koja je u meni probudila umeće da ono što osećam i znam, mogu i da napišem.

Koje su to tehnike koje su Vama pomogle?

Kada sam saznala da postoje tehnike koje mogu da mi olakšaju da promenim način razmišljanja ( da preobratim negativne misli u pozitivne) više nisam gubila vreme.

Svaki dan sam primenjivala razne tehnike, o kojima ne mogu da pišem u ovako kratkim rečenicama i zato ću samo da ih napomenem: pisanje pozitivnih afirmacija, tehnika emocionalne slobode, tehnika ispitivanja sopstvenih misli...
Najvažnije je da znamo da je dovoljna samo jedna tehnika da se primenjuje, ali obavezno svaki dan, onda stvarno život počinje da se menja.

Intervju: Maja Pejović