MONNA - magazin za zdrav i uspješan život

              

 

Tretmani Rekonekcije Kreativnom inteligencijom u Podgorici od 8. do 12. decembra: Šta je Rekonekcija kreativnom inteligencijom?       - Rekonekcija Kreativnom inteligencijom ili skraćeno RKI je postupak kojim se aktiviraju samoisceljujući i evolutivni mehanizmi prirode u svesti i fiziologiji pojedinca. Drugačije rečeno, to Tretmani regresije u Podgorici od 15. do 18. decembra: "Regresoterapija je tehnika koja omogućava da spoznamo svoju prošlost i tako mnogo dublje i sveobuhvatnije razumemu pravu suštinu života i lišimo se zabluda. Kad se to desi počećemo da činimo Hipnoterapija sa Tatjanom Beočanin u Banja Luci od 24. do 27. novembra: Tatjana Beočanin iz Beograda će raditi individualne hipnoterapeutske tretmane od 24. do 27. novembra 2018. u Banja Luci Da li tragate za izlazom iz vaše trenutne situacije?  Tražite li rešenje za svoje Obuka za MADEROTERAPIJU 17. i 18. novembra u Podgorici : OBUKA ZA MADEROTERAPIJU U PODGORICI 17. I 18. NOVEMBRA 2018.   Maderoterapija ili terapija drvetom je tehnika masaze koja potice iz Kolumbije i koja se zasniva na korisćenju anatomski izradjenih elemenata od Festival - Ljepote Mediterana - u Budvi 22. i 23. oktobra: U okviru festivala «Lepota Mediterana» i “7 međunarodne konferencije o zdravstvenom turizmu - perspektivama i granicama” koji se održava u hotelu Splendid u Bečićima, 22-23.10.2018. godine, kroz 9 predavanja i Homeopatski pregledi i terapija u Podgorici od 13. do 15. oktobra:       Homeopatski pregledi i terapija u Podgorici od 13. do 15. oktobra   Kako izgleda homeopatski pregled?   Homeopatski pregled se zasniva na vrlo detaljnom razgovoru sa klijentom. Za vreme razgovora homeopata će vam postaviti Reiki tretmani na Zlatiboru 23. i 24. novembra:   Reiki je jedna od najstarijih metoda unapredjenja zdravlja poznata čovječanstvu. Zasniva se na vještini kanalisanja Univerzalne životne energije u cilju značajnog povećanja kapaciteta vitalne energije pojedinca, jačanja odbrambenih sposobnosti organizma, MP program : Individualni tretmani u Baru od 8. do 10. septembra   Rešavanje konkretnih tema i problema. Radi se fokusirano i usmjereno na jednu temu koja predstavlja problem. Tretman traje od sat do sat Obuka za EETT life coach-a u Podgorici od 15. septembra: U Podgorici pocinje Napredni program obuke za EETT life coach-a. Prvi modul 15. i 16. septrembra. Obuku vodi Ivana Kuzmanovic. Prijave na 067 535 705   O EETT metodi mozete procitati OVDJE         NAPREDNA GODINA – Reiki tretmani u Nikšiću 13. i 14. oktobra:   Reiki je jedna od najstarijih metoda unapredjenja zdravlja poznata čovječanstvu. Zasniva se na vještini kanalisanja Univerzalne životne energije u cilju značajnog povećanja kapaciteta vitalne energije pojedinca, jačanja odbrambenih sposobnosti organizma,

Odgovor psihologa na pitanje pod šifrom: vapaj za pomoć

Poštovani,

Tragajući za rješenjima problema u svom životu naišla sam na Vaš sajt i mogućnost postavljanja online upita. Obradovalo me i naijsreknije se nadam da ćete mi odgovoriti na bar neka od mojih pitanja, a ima ih zaista mnogo. Vjerujem da ćete doći i do zaključka da možda trebam s nekim i porazgovarati još, ali vjerujte, bar za početak trebali bi mi neki odgovori da makar koliko toliko izađem iz ovog začaranog kruga u kom sam se našla i skupim, eventualnu hrabrost da krenem da rješavam probleme.

Nego, ukratko stvari stoje ovako. Da se prvo predstavim i kažem kako ja samu sebe vidim. Ja, a i moja okolina, me doživljavamo kao osobu koja nije konfliktna i koja će se radije povući i uraditi nešto na svoju štetu ali da istu ne nanosi bilo kome drugome. Osoba sam koja je vrlo empatična i volim pomagati drugima kad god mogu, a pri tom sam najsrećnija ako to mogu uraditi tako da se i ne zna da sam to odradila ja. Ovo iz razloga jer ne volim da mi se neko zahvaljuje niti da se osjeća inferiorno u bilo kom smislu. Shvatićete zašto to potenciram ....

To je s jedne strane moj odnos prema široj okolini. Prema bližnjima sam uvijek bila vrlo senzitivna i vezana za najbliže (majku, oca, brata, baku, djeda...). Previše sam ih sve voljela i za svakog posebno previše strepila. Onda su se, naravno neizbježno desili neki gubici. Umrli su baka, djed, nedavno otac... Teško sam se nosila s tim gubicima, ali sam nastojala da one oko sebe previše ne opterećujem ni svojom tugom ni razmišljanjima. Tugovala sam sama, a prema njima se postavljala kao hrabra osoba koja shvaća neminovnost smrti i gubitka.

I pored toga što, kako rekoh osoba sam koja nikad sebe ne stavlja u centar pažnje i kojoj su drugi uvijek bili preči, a pri tom ne zamjereći to ni sebi ni njima, niti tražeći neku zahvalnost i požrtvovanost za to s njihove strane, došla sam u situaciju da su mi sad najdraži okrenuli leđa. To su brat i majka. Istina, brata volim kao oko što bi se reklo, ali je on cijeli život nekako nabusit prema meni. Nikad se nije postavio kao brat i neko ko želi biti blizak samnom. Uvijek me je na neki način omalovažavao, svakom mom postupku nalazio mane, govorio da je za sve kriva moja pamet kad bih mu se obratila za neku pomoć ili savjet. Ne osuđujem ga, odmah da kažem i smatram da takvo ponašanje možda ima neke dublje korijene. Ne znam šta je uzrok i povod ali znam da ne pamtim da je ikad s ponosom rekao da sam mu sestra. Znao me "ućutkivati" u društvu i govoriti "šta ti znaš". Pri tom sam se stvarno trudila uvijek da mu ugodim. S obzirom da je "teške" naravi, prgav i da svaka situacija od kad pamtim za nas, prijeti da dovede do vike, galame, svađe, nastojala sam uvijek ići linijom manjeg otpora i ne naći mu se na putu niti na bilo koji način isprovocirati ga da reaguje na navedeni način. Vjerujte, još dok smo živjeli zajedno s roditeljima strahovala sam otići do toaleta da on ne bi krenuo i bilo zauzeto jer bi u tom slučaju odmah nastala galama. Uvijek sam čekala da on izađe pa da onda uđem. Da ne pričam o drugim stvarima i da je uvijek bio nečim nezadovoljan i svemu tražio zamjerke (jelu koje se spremi, odjeći koja se opere, programu koji gledam ....). Prema ocu je bio posebno nabusit i stalno se osjetila netrpeljivost. Otac i sam takav, ali se prečesto povlačio pred bratovim gnjevom i nastojao mene i majku "natjerati" da uradimo sve da do tog gnjeva ne dođe. Elem, tako je to trajalo i trajalo. Usput da napomenem da sam ja iz vlastite želje i upornosti ali i iz respekta prema roditeljima i njihovoj žrtvi završila fakultet i zaposlila se odmah nakon toga. Iz mjesta studiranja vratila sam se kući i roditeljima da bi brat imao više sredstava jer se žalio kako mu je malo ono što su roditelji mogli podijeliti na nas dvoje. Naravno, on fakultet nikad nije završio. Išao je, upisivao raznorazne, prepisivao se, plaćao, ali nikad ništa. To nije možda ni važno da ja ne smatram, a vi me opovrgnite ili potvrdite moju teoriju da je njegova netrpeljivost prema meni jednim dijelom i zbog njegovih vlastitih frustracija i neostavrenih planova. Možda i zbog toga što je znao da je iznevjerio očekivanja roditelja i da su, bar u tom smislu, bili ponosni na mene što sam završila faks i zaposlila se.

Nadalje, desilo se da sam nakon godina zajedničkog života s roditeljima i naravno poneke nesuglasice veće i manje u to vrijeme, našla sebi posao u većem gradu i otišla. Bratu sam u međuvremenu, kako mu faks nije išao, tražila posla ali nekad ili na razgovor nije htio otići ili bi počeo raditi gdje sam mu našla, ali nije bio zainteresovan, pa ni poslodavci zadovoljni. Konačno je nakon dugog perioda nezaposlenosti i nezaintereosvanosti za bilo šta, sam našao posao. Opet, stalno je bio nezadovoljan svojim statusom i odnosom pretpostavljenih prema njemu, ali je bar radio. Dakle, ja sam prešla u drugo mjesto, a roditeljima i bratu sam odlazila vikendima. Čak i tad, uvijek je bila neka tenzija u kući. Ne pamtim da je ikad vikend prošao bez nervoze i nekih tenzija. Ja ih nikad nisam izazivala ali sam namjerno ili nenamjerno u njih bila uvučena. Kako i ne bih u zajedničkom domaćinstvu!? Otac i brat rijetko su u to vrijeme razgovarali. Zaboravila sam napomenuti da je bio period od dvije godine kad uopšte nisu razgovarali niti komunicirali. Zašto, ne znam. Vrlo su slični po karakteru, pa su možda problemi odatle. Ipak, otac je bio taj koji se bojao bratovih reakcija.

Elem, dalje, odlučila sam i kupila sebi stan. Čekala sam godinu dana da se izgradi i da uselim. I jesam. Odmah sam ocu i majci i bratu dala po ključ da mogu ući kao u svoju kuću. Nakon nekih pola godine brat je došao "na par dana" jer je i on promijenio mjesto zaposlenja i sad je bio u mjestu kao i ja. Da ne putuje eto, par dana. Ostao je 2,5 godine. Naravno, bilo mi je drago. Postavila sam se prema njemu kao da je taj stan i njegov. Čak više njegov nego moj. Kuhala sam mu, prala, sklanjala iza njega, sklanjala se da mu ne smetam... Nikad mu ništa nije bilo dovoljno dobro. Ja nikad nisam znala kad će on doći i da li će doći, ali je on uvijek morao znati gdje sam ja, kad dolazim i slično. Prebirao je po mojim stavrima, uzimao sebi za pravo da kontorliše moj tekući račun i uz pomoć prijatelja koji radi u banci saznaje stanje na istom, kao i stanje na mojoj kreditnoj partiji. Meni ništa nije plaćao, niti sam tražila. Nije učestvovao ni u troškovima domaćinstva (hrani, računima i slično), ali se zato čudio otkud meni uvijek minus na tekućem računu. Jasno sam pokazivala da mi to smeta ali sam nailazila na njegovo izrugivanje. I naravno nije odustajo od tih ponašanja. Samo bi još kad shvati šta smeta (ne samo meni nego i drugima) namjerno baš to potencirao i radio.

"Kumovao" je prekidu mog prijateljstva i gubitku najbolje prijateljice jer se jednom priliko našalila s njim nešto, a on joj rekao da nam je bolje da tražimo ko će nam napraviti djecu, jer nam ističe biloški sat, nego da prosipamo dječije fazone. Tad ni ja nisam imala dijete.

Pošto se stan sastoji od dnevne i spavaće sobe, on je bio u dnevnoj jer je tako izabrao. Htio je da u svakom momentu kad je tu ima svoj komoditet i da mu niko ne smeta. Tako meni više niko nije mogao doći ni od prijatelja ni bilo ko jer je on po dalasku s posla ručao i legao ili htio jednostavno da ima svoj mir. Poslije se ismijavao kako kad mi neko kaže da će doći ja kažem da nisam kući. Naravno, uvijek je imao zamjerke i na kuhanje i na pranje i spremanje i slično. Jednostavno mu ništa nije odgovaralo i, ja znam da sam za njega uvijek bila najnepotrebnije, najnesposbnije i najgore biće na zemaljskoj kugli. Govorio je da smo otac i ja (kasnije i moj mali sinčić) isti i da smo najgori....

Elem, situacija među nama je eskalirala kad je majka bila bolesna i operisana pa sam ju dovela kod sebe da ju njegujem. Međutim, brat je doveo i svoju djevojku da bude tu. Zamislite, u tako malom stanu u kojem je pri tom kuhinja pri dnevnoj sobi i odvojena od ostalog dijela stana, nas četvoro treba da budemo i da još povremeno dođe i otac. Suprostavila sam se. On nije odustao i majka je odlučila radi njega da se vrati kući, da njemu ugodi. Vratila se kući i zamalo ostala živa. Dobila tešku anemiju, iskomplikovalo se sve. Opet sam pukla i rekla bratu da to nije u redu. Opet nije odustao. Njegov izgovor je bio da djevojka njemu treba. Pri tom nije uopšte vidio ni potrebe majke niti moje. Ja u sobici gdje sm boravila nisam imala tv, oni su spavali do podne, ja nisam mogla do kafe, frižidera, doručka bilo čega. Sklanjala sam za njima, prala, čistila.... Djevojka je prvi put kad mi je ušla u stan otišla i kupila deterdžent za veš i rekla da trebam taj da koristim jer onaj koji koristim ne valja?! Vjerovatno nafilovana bratovim pričama kako ja ništa ne znam.

Ma bilo je sila toga. Nego, u tom periodu kako sam se ja stalno bunila da to nije u redu, brat se naljutio i odselio. Bio jedno vrijeme s djevojkom kod mojih u stanu u drugom mjestu pa se ona vratila svojima. Onda su skontali da je trudna, a da nemju gdje biti, pa je otac morao u kratkom periodu (za par mjeseci) završiti kuću koju je započeo. I da ne dužim dalje, i u tom periodu dok se kuća završavala, glavnom sjedište je bilo kod mene. Brat nije dolazio, ali je otac bio samnom jer se kuća pravila u mjestu gdje ja imam stan. Brat se za cijelo to vrijeme ni jednom nije pojavio da ocu pomogne u bilo čemu a stalno mu je "zvockao" za sve i svašta. I kasnije kad je kuća završena svemu su on i snaha našli zamjerke. Tako je bilo sve do očeve smrti. Nas dvoje (brat i ja, naigled izgladili odnose, ali i dalje me je stalno "bockao" koječim, npr. govorio da smo dijete i ja izbjeglice i sl, pitao zar nemamo svoju kuću i kad ćemo ići i sl.).

Nedugo nakon što je kuća završena i useljena, desila se moja trudonoća i prijevremeni porod. Dijete i ja o dlaku ostali živi. Snaha odmah nakon mog porođaja, a još ni sa intenzivne nisam izašla, otišla kod svojih na dva mjeseca. Godinu dana poslije otac se razbolio, bio nepokretan, i u cijeloj toj situaciji, ja sama s djetetom pa prešla kod majke i oca da im pomognem, snaha opet odlazi kod svojih a brat ju pravda da je napeta. U vrijeme kad je bila kod kuće po mjesec dana nije silazila sa sprata kuće gdje su ona i brat, niti da vidi oca niti bilo šta pomogne. Ja sam se osjećala krivom što je tako jer znam da nakon što sam rekla da njeno i bratovo ponašanje u vrijeme majčine bolesti nisu bili u redu, ona je jednostavno, najblaže rečeno, distancirana prema meni i izbjegava me. Bila je i prije toga ali od tad je očigledno. Molila sam oca da mi dopusti da odem od njih i uvjeravala ga da će tad situacija u kući biti bolja jer neće biti bratovih i snahinih tenzija i distance prema meni. Otac, kao da je znao da mu je kraj blizu, nije dozvolio. Želio je da ja sa djetetom budem tu! Dvije noći prije nego što je umro brat nam je rekao da smo nas troje isti i najgori (otac, moje dijete i ja)!

Elem, nakon očeve smrti problemi su još produbljeni. Brat je svaki dan bio u kafani, snaha silazila samo kad treba ostaviti i svoje dijete na čuvanje da ona ide pjevati u nekom horu. Majka i ja smo bile umorne od svega. Nakon mjeseci očeve nepokretnosti i jauka udruženih sa plačem mog sinčića kome su u to vrijeme nicali zubići, noći nespavanja i bdijenja i isčekivanja, popucali su živci svima. Sukob je eskalirao kad je snaha četvrti dan u sedmici snijela dijete da čuvamo, uzela ključ od auta i otišla. Prije toga brat rekao da očev auto pripada snahi. Nisam mu se suprostavila ali sam majci rekla nasamo da mislim da to nije u redu jer oni imaju jedan auto, a ja nemam i meni je otac pomagao. Rekla sam joj da je najbolje da auto bude na majci pa da može poslužiti svima i da snaha nije pokazala ni malo poštovanja prema nikom od nas a posebno nije prema ocu i da mislim da je grijeh da se to tako radi. Majka je "pukla" na mene. Pozvala brata, on me izmarškao, otjerao u neko doba iz kuće. Naravno, bio je supijan ali to ga, po meni ne opravdava. I ispala sam opet kriva. Majka je rekla da ću ju u grob otjerati, da mi je stalo samo do imovine, da mrzim nju i brata, da sam ljubomorna na brata i snahu i da to neće na dobro... Pale su preteške riječi. Ja sam jedino bratu rekla da mi je dosta i da neću da živim po njegovim pravilima na šta me poslao u p.... m.... i rekao kako su snaha i on meni napravili dosta usluga?! Kakvih pitala sam? Nije dogovorio. Ja znam da je snaha 3 puta pričuvala dijete kad smo išli ocu u bolnicu i jednom me odvezla na vakcinu. Uvijek sam ja bila ta koja je pričuvala njihovo dijete, pomogla njima, izmakla se da ne smeta. Inače, majka je, tako mi se čini, cijeli život bila nakljonjenija bratu. U djetinjstvu me to boljelo, kasnije me nije toliko doticalo ali sam znala reći da je on njeno mjezimče i time davala do znanja da znam. Meni nekako nikad nije znala biti majka kakvu sam očekivala. Sjećam se da mi je ako djevojčici od 13 godina, koja je našla i pojela neku čokoladu koju je bila ostavila nekom djetetu, izgovorila neke stvari koje su mene tad jako boljele ali i promijenile. Između ostalog, tad mi je rekla da mi je (izvinite) p**** dlakava i da mogu izaći na ulicu i to svima reći i reći da može da me j*** ko hoće. Sad to navodim damo iz razloga da biste imali u vidu cijelu situaciju. Znam da sam poslije toga postala povučena u sebe, da sam postala stidljiva, da me bilo sramota što sam postajala žena. Počela sam se oblačiti u neke "dronjke" što šire da se ne vide grudi, sakrivati da imam mjesečnicu i sl....

Eto, izvinjavam se što sam odužila ovu "ispovjest" ali morala sam da bih dočarala bar dio situacije. Interesuje me da mi pomognete ako možete i posebno imajući u vidu činjenicu da je brat kako sam priznala cijeli život kivan nešto na mene i da mu je u odnosu samnom baš kratak fitilj, šta treba da uradim i treba li šta uopšte da radim da se naš odnos promijeni ili da se stvarno ali zauvijek izmaknem i zaboravim da imam brata? Vjerujte, mene sve zaista boli i otkad se sve izdešavalo, prija par mjeseci, ne mogu se snaći i ne funkcionišem. Postavljam sebi mnoga pitanja, a ne nalazim odgovor. Pokušala sam razgovarati s nekim pritaljeima i rođacima ali svi su se izmakli i ne žele učestvovati u tome.Znam, nije se zahvalno uplitati ali sama ne mogu naći izlaz iz situacije. Mislim da ću jednostavno pući.

Jesam li zaista najgore, najnesposobnije i najnepotrebnije biće na zemaljskoj kugli kako me brat vidi i ako jesam šta da uradim da to promijenim? Kako majku da uvjerim da mi nije stalo do imovine već do nje i pored svega što je tako kako jeste? Pokušala sam joj reći ali na svaku moju riječ reaguje burno i puna je bijesa prema meni. Jednostavno, recite mi šta da radim?

Da navedem i da imam 40 godina, a brat je dvije mlađi. Dakle, nismo neki klinci, već odrasli i zreli ljudi čiji je odnos opterećen mnogočim reklo bi se.

Hvala unaprijed na odgovoru i razimijevanju!

 

Odgovor:

Postovana,


Jako me cudi kako ste i dosad trpjeli ovoliko dugo. Pohvalila bih Vase strpljenje, ali mislim ipak da to ne bi bilo dobro za Vas, jer ste i ovako u ulozi Velikog Spasioca porodice.

Vasa porodica je navikla da se oslanja na Vas, da ima pomazete, da ih spasavate itd.

Naravno ,tu postoji jedna logika koja cini spasavanje u sustini neefektivnim. Kada spasavate druge ljude, oni se oslanjaju na Vas, ne rade ono sto se od njih ocekuje i na kraju ako se umorite od spasavanja, a to cesto bude slucaj, onda krenu da Vas progone sto ih ne spasavate vise i sto ne udovoljavate njihovim zahtjevima.

A Vi postajete zrtva. Imate opisan ovaj trougao Zrtva,Spasilac i Progonilac u okviru psihoterapijske skole koja se zove transakciona analiza, mozda ste culi. Imate na netu nesto o tome, pa pogledajte. Cisto da vidite koliko ste dugo bili u ulozi Spasioca, cijele Vase porodice, a posebno brata koji je postao razmazen, sa niskom tolerancijom na frustracije i usmjeren na sebe i svoje zelje.

I sami ste u svojem pismu dali odgovore na pitanja koja Vas muce, mislim da Vam je jasno, sto je ono sto treba da radite, samo Vam je trebala potvrda i podrska u tome.

Naravno da treba da se konacno okrenete sebi i svom zivotu. To ce izazvati ljutnju i negodovanje, ali ustrajte. Pa kada se ostali dozovu pameti i uvide da moraju sami da oragnizuju i upravljaju svojim zivotima a i da pokazu empatije za Vas, onda cete moci da komunicirate normalno.

Nastojte da odrzavate svoje granice, svoje dostojanstvo i ne upadajte vise u zamku da udovljavate ljudima. Imajte na umu da oni ljudi koja Vas vole, vole Vas zbog toga sto se to Vi, a ne zbog udovoljavanja. Ne morate to. Ali ste odgovorni najvise prema sebi.

Naravno, nekad cemo staviti potrebe drugih ispred svojih, da me ne shvatite pogresno, ali ne u ovolikoj mjeri u kojoj ste Vi to dosad radili. Izadjite iz te uloge i pocnite da zivite punim plucima, sto zasluzujete!


Srdacno,
Adriana Pejakovic

 

Share

Datum poslednje izmene sreda, 25 mart 2015 17:42

Pogodaka: 796

Odgovor psihologa na pitanje pod šifrom - zabrinuta mama

Postovani,


moja devetogodisnja cerka je jako izbirljiva sa hranom. Ona odbija da proba bilo sta novo i tako vec godinama.

Obroci su nam se sveli na nekoliko vrsta peciva za dorucak i nekoliko kuvanih jela za rucak koja vrtimo u krug. Ona nikad nije pojela neko svjeze voce (osim banane ) ili povrce. Voce jedino pojede ako je glatko umiksano ili iscijedjeno u sok i to nerado. Ona se cak ni parce torte ne usudjuje da proba.


Od pocetka sam strogo vodila racuna o pravilnom uvodjenju namirnica u njenu ishranu (po knjizi) kako mi je bila prvo dijete i dugo sam joj miksala. Sa njenom mladjom sestrom je sve bilo opustenije i nikad nismo imali problema.
Mislila sam da ce vremenom ona poceti da jede, ali cini mi se da vec godinama nema napretka.Plasim se da se jednolicna ishrana ne odrazi na njeno zdravlje.
Zabrinuta mama

 

Odgovor:

Postovana,


Ukoliko Vasa cerka ne pati od neke vrste intolerancije na hranu, sto se moze ispitati, onda nema razloga da ne jede hranu koja je za nju zdrava.

Mozda ima veze i to sto ste joj dugo miksali hranu, pa je postala probirljiva i nerado se sama potrudi da proba nesto novo.

Ako je sve ostalo zdravstveno u redu, mozete se sa njom dogovoriti da postepeno uvodite neke nove namirnice u jelovnik. Razgovarajte sa njom o tome da je hrana zdrava i da ako se bude pravilno hranila ce postati velika, lijepa, zdrava itd.

Onda se dogovorite da proba jednu vrstu hrane i nagradite je poslje toga nekom prijatnom aktivnoscu, odlaskom u zoo park, kupite joj knjigu itd. Bitno je da se vremenom ishrana poveze sa prijatnim aktivnostima i da ona nauci da kada uradi nesto korisno za sebe, makar i bilo neprijatno, da zasluzuje neku nagradu.

Naravno, kada se na taj nacin poveze prijatnost i hranjenje, moze se desiti da uvjek ocekuje nagradu kada nesto pojede, tako da treba da se dogovarate vrlo konkretno> nagrada slijedi ako pojede nesto novo i prihvati tu namirnicu, ali ne svaki put kad nesto jede. Probajte da imate fer dogovor, a nikako ucjenu ili podmicivanje jer djeca to iskoriste.

Srdacno,
Adriana Pejakovic

Share

Datum poslednje izmene sreda, 25 mart 2015 17:30

Pogodaka: 706

Odgovor psihologa na pitanje pod šifrom - Miloš

Postovani,

imam 28 godina.Od leta 2014 godine,negativna promena se usadila u meni iz koje ne mogu da se izvucem.Veliki pritisak i socijalno povlacenje.
Dakle,muce me konstantne sramne misli vezano za seksualno zblizavanje sa vecinom ljudi i simptomi, drhtanje, nelagodnost, izbegavanje konstantnog pogleda, fokusiranje i posmatranje pogleda, takodje velika neprijatnost u bliskosti sa ljudima, tretiranje ljude kao seksualne objekte, nepristojan pogled moj, posmatanje atributa, izazivanje privlacnosti i bludne misli pogotovo u blizini ili nasamo sa osobom.

Incestne,suicidne misli koje me stalno proganjaju.Izrazena seksualnost.To se vidi u mom ponasanju,pogledu,bezanje i samoca a ovako cutljiv i ako po prirodi nisam,sagnute glave i izbegavanje soc.situacija od straha da se to u meni ne primeti ali najvise zbog mog nevladanja i nekontrolom sebe,pogotovo kada sam nasamo sa nekim... Izvestaj psihijatra,nedefinisana sizofrenija a od psihologa soc.ankioznost...

U delima nisam takav ali delimicno se primecuje u dugotrajno mom ponasanju s drugom osobom i mislima.Takodje,staram u mislima slike i situacije kada je rec o sramnim mislima i tada izbegavam te ljude kada su u mom okruzenju.Retko me to napusti, konstantno je u meni i ja vise ne mogu. Pio sam risar i zoloft i u proslosti lekove druge ali nista.I pisoterapija i kod psihijatra.Vise sam naklonjen muskarcima kada je rec o orjentaciji i imao sam 2 slaba iskustva.Sa zenama nikada.Ne dozivaljam ih emotivno povezano.Dete sam razvedenih roditelja,ne zivim sa majkom i prezivene traume iz detinjstva...Imam volju i zelim da se druzim,da funkcionisem na poslu i u ovom svetu ali blud,razvrat,incestno,suicidne i sotale misli i razmisljanje o tome stalno i moje ponasanje nakon toga i pogledi,ne mogu kod sebe da kontrolisem i ovladam i sprecim to u ponasanju.Zato imam simptome,drhtavicu,izbeg.pogleda,crvenilo,promena ponasanja,nelagodnost...Sam sam i bezim od svih...imam strah od sebe...Unapred hvala i izvinite

 

Odgovor

Postovani,

Shvatam da Vam je teško. Nekada naše nevolje izgledaju nerješivo. Medjutim nije tako.

Simptomi koje navodite često budu posljedica socijalne anksioznosti i strogog odnosa prema sebi. Opsesivne misli kojih ne možemo da se riješimo, neprijatni sadržaji koji nam padaju na pamet, krivica zbog tih misli i što ne možemo da ih zaustavimo.

Naši simptomi ma koliko neugodni bili, uvijek pokušavaju da nam skrenu pažnju na nešto, što će u krajnju ruku biti korisno i dobro za nas, iako sada tako ne izgleda.

Opsesivne misli su izuzetno neprijatne, medjutim dobar su indikator da osoba treba da mijenja nešto obično u pravcu većeg prihvatanja sebe i svojih nesavršenosti. Zato bi bilo veoma dobro kada biste nastavili kod psihijatra sa medikamentoznom terapijom po preporuci, koja bi Vam pomogla da lakše prebrodite simptome, a zatim da se uključite na neki vid psihoterapije koja bi Vam pomogla da bolje razumijete sebe i da dodjete do rešenja svojih problema.

Ovo je nekada proces koji duže traje, ali budite uporni i dosledni i rezultati neće izostati. Ne odustajte od sebe, imate pravo na sopstvenu dobrobit!

Srdačno,

Adriana Pejaković

Share

Datum poslednje izmene četvrtak, 19 februar 2015 10:17

Pogodaka: 896

Odgovor psihologa na pitanje pod šifrom: zabrinuta majka 3

Postovana Gosp. psiholog,
zabrinuta sam za svoga sina kojemu je sada 27 godina, na izgled uspjesnog, u svakom pogledu pristojnog i bez porocnog.

Problemi su u sferi komunikacije, koji su poceli posle njegove 12 godine, a do tada je bio veselo i vrlo komunikativno dijete.
Povukao se u sebe,i nakon perioda cutanja , kada bih nekako uspjela malo doprijeti do njega ,kao da se otvorio vulkan nekakvog bijesa i nezadovoljstva, po meni bez nekog osnova, mi smo pristojna porodica, postujemo njegovu licnost, kod nas vlada demokracija, imamo jos jednog mladjeg sina , koji nema nikakvih problema u komunikaciji, o svemu se dogovara, ako je potrebno i diskutira i uvijek se nadje neki sporazum.

Stariji sin je vrlo uspjesni student, trenutno radi vec drugi magisterij , vozi auto , samostalno zivi vec drugu godinu i ima stalnu djevojku vec 5 godina.
Ima nasu ljuvav i potporu u svemu, ne smetamo mu , postujemo njegovu privatnost, ne kritiziramo previse, i uvijek pohvaljujemo gdje je potrebno. Unatoc tome on je najnesretnije bice koje poznajem, samo suti, ne uklapa se u drustvo,slabo ima prijatelja, jako je introventiran, i nekako uvijek izgleda kao da je u nekom stresu,bio je kod psihijatra , svi kazu malo laksa depresija, on nece nikakve lijekove, trenutno preko skajpa
je sa jednom psihologicom na psihoterapiji, vidim da mu se to svidja, jedino mi je rekao da mu je psihologica rekla da je jako introvertiran i da bi ta terapija mogla duze potrajati.Ja uvijek pokusavam da sa njim budem u kontaktu, ali ako ja ne zovem ne javlja se, a i sa bratom je u vrlo povrsnom kontaktu, sada ga ucim kuhati, vidim da mu se to dopada, kao da u sebi ima neku barijeru koja ga sprecava da se veseli i normalno komunicira sa ljudima.

Ja se bojim da ce , ako se ne promijeni imati problema u poslu, sto je steta za njegovu takvu dobru naobrazbu, pa vas molim da me posavjetujete kako da se ponasam, pored njega i ja sam slucaj za psihologa, jer me to razdire i psihicki unistava.Unaprijed se zahvaljujem na odgovoru.

 

Odgovor:

Postovana,

I pored problema koje navodite da Vas sin ima, primjecujem da je vrlo uspjesan. To ne bi mogao da bude da nema neke veoma vazne vjestine i osobine licnosti.

Naime, da bismo bili uspjesni u poslu i da bismo odrzavali dugu vezu, samostalno zivjeli itd, potrebno je da imamo prilicno razvijene kapacitete licnosti. Ovo Vam iznosim da biste sveli svoju zabrinutost na realnu mjeru. Naravno i pored uspjesnosti mozemo imati probleme.

Rekli ste da ga pohvaljujete, da pazite na kritike , da ga ucite da kuva, da patite zbog njega. Vidim da dosta stvari radite za njega. Mozda je vrijeme da se u tom smislu razvezete. Introvertnost i laksa depresija nisu stvari oko kojih bi trebalo da budete toliko zabrinuti.

Pustite sina da sam resava te probleme. Nekad se desi da mnogo patimo zbog nasih najdrazih i time nesvjesno naravno, znamo i da upadnemo u ulogu njihovog spasioca, nastojimo da radimo neke stvari umjesto njih, stalno smo zabrinuti i fokusirani na njih. I oni takodje to osjecaju.

Moze se desiti da im time saljemo poruku da ne vjerujemo da mogu da uspiju sami, saljemo im zabranu na sposobnost. Nekada treba pustiti najdraze ljude da se sami izbore sa svojim neprijatnim osjecajima, da sami nadju svoj put.

Na taj nacin ih oslobadjamo simbiotskog odnosa i uspostavljamo zdrave granice. Savjetujem Vam da se vise okrenete sebi, nadjete neki hobi, vise se druzite ukoliko Vas je briga za sina dosad sprecavala u tome. A sinu prepustite da se sam snadje. Naravno Vi ste mu i dalje znacajna podrska, ali imajte u vidu da je sada vec uveliko odrasla osoba i tako ga tretirajte. Ukoliko imate veliki problem da nadjete pravi nacin odnosa sa sinom, mozete i da porazgovarate sa nekim psihologom uzivo. Ali, prvo probajte da izdrzite toliku zabrinutost i da sinu prepustite resavanje svojih problema.

Srdacno,
Adriana Pejakovic

Share

Datum poslednje izmene sreda, 25 mart 2015 17:30

Pogodaka: 837

Odgovor psihologa na pitanje pod šifrom - šta da radim

Postovana,

iskreno ne znam odakle da pocnem. Ukratko u vezi sam godinu dana posle 6 meseci poceli smo da zivimo zajedno nekako mi je to bilo brzo ali sam pristala. Medjutim od tada su samo krenule svadje na svakih mesec danas obavezno se posvadjamo. Oboje smo vrlo tvrdoglavi i zelimo da bude po nasem mada ja na kraju ipak popustim. Prosle nedelje smo imali svadju koja je dosta poremtila nas odnos naime izasli smo do grada sa njegovim sestricem a pre toga smo se malo zakacili i kad smo se nasli s njim ja sam htela da se poljubimo a on je to odbio onda sam ga ja u jednom trenutku pivukla za ruku da ga poljubim a on je odbio i naljutio se digao ruku spreman da me udari iako to nije uradio. Kasnije kad je njegob sestric otisao poceli smo da se raspravljamo on mi je prebacio sto nisam nista pitala njegovog sestrica odnosno sto je on u kolima morao da mi kaze slobodno ga pitaj nesto ja sam ga tada pitala i kad mi je kasnije to prebacio ja sam mu rekla a sto on mene nesto ne pita mladji je jer ga niste naucili. 

I tako smo se posvadjali onda je on otisao sa drugom da se vidi a sutradan je trebalo da idemo na zlatibor. On medjutim nije otkazao zlatibor i mi smo otisli medjutim od tada se ponasa rezervisano kaze da razmislja da sam ga povredila slomila mu srce da je ro bila kap koja je prelila casu da sad mozga ali je jos uvek tu jos uvek spavamo u istom krevetu cak smo imali i seks ali on vise nije isti nikad ne pridje prvi da me poljubi ili da me pita nesto skroz je rezervisan hladan kaze da ce od sad svako da vodi svoj zivot da ce vreme da pokaze da li cemo da budemo zajedno ili ne a ja ne znam sta da radim kako da shavtim sve ovo skroz sam se pogubila ne mogu da spavam da jedem. Terala sam ga da razgovaramo on je bio grub ne zanima ga kako se osecam kaze briga me bas me zabole. Da li da se borim za ovu vezu ili da raskinem ? Mada se toliko plasim zapravo mislim da nemam snage da raskinem a s druge strane ne znam kako da se nosim s tim sto je on sad hladniji. Hoce li se to promeniti?

 

Odgovor:

Postovana,


Izgleda da ste se postavili u bezizlaznu situaciju. Ne možete da raskinete, a s druge strane Vaš dečko postaje sve hladniji što ne možete da podnesete.

Medjutim, situacija je bezizlazna samo ako je posmatramo na taj način. Nema potrebe da se toliko nervirate. Otpočeli ste novu fazu života sa dečkom i oboma vam je potrebno vrijeme da se priviknete i da se prilagodite jedno drugome. Zajednički život nije jednostavan, potrebno je dosta tolerancije, razumijevanja, prilagodjavanja. Za to je potrebna dosta zrelosti i i ozbiljnosti.

Ne čini mi se da su ovo dovoljni razlozi da "neko nekome slomi srce" i zato je potrebno da ozbiljno porazgovarate. Čini mi se da ste oboje malo zaglavili u nekim tvrdoglavim pozicijama, pa je potrebno da razgovarate o svojim emotivnim potrebama u vezi.

Evo, budite vi ta koja će predložiti da razgovarate, da se otvorite, da kažete šta vam smeta, a šta biste željeli. Budite iskreni. To je jedan od najčvršćih temelja svake veze. Ukoliko to bude uspijevalo, super. Ukoliko ne, naći ćete se pred izborom šta dalje. U svakom slučaju izbora uvijek ima, da znate. Preuzmite stvar u svoje ruke, kao odrasla ososba što i jeste. Srećno!

Srdačno,

Adriana Pejaković

Share

Datum poslednje izmene četvrtak, 19 februar 2015 10:18

Pogodaka: 772

Odgovor psihologa na pitanje pod šifrom - roditeljske greške

Postovana,


od kako sam se porodila se nalazim u nekoj vrsti depresije. Mozda je razlog sto sam se bas u tom periodu posvadjala sa roditeljima i sestrom i prekinula kontakt sa njima. Sve je zbog oca i pocelo i zavrsilo se jer ga ceo zivot smatram losom osobom,sa psihopatskim karakteristikama i jos gorim roditeljem. Znala sam da cu prekinuti kontakt sa njim kad tad jer mi nije nikad bio otac kako treba,tukao nas je sve ceto,mene licno mnogo vredjao i ponizavao,nikad me ni od koga nije zastitio itd. Problem je sto su i majka i sestra stale na njegovu stranu ii nece da se vide sa mnom dok se ja sa njim ne pomirim a to se nece desiti nikad.

Meni to jako tesko pada,posebno sto se desilo odmah nakon mog porodjaja,i evo vec 9 i po meseci koliko mi dete ima, nisam ih videla. U meni tinja nervoza,cesto placem,pucam za svaku sitnicu i istresam se na muza ni krivog ni duznog koji sve to trpi ( za sada) a brinem se da zbog svojih trauma ja necu biti dobra majka svom detetu. Kad god beba zaplace ja mislim da je to zbog mene,ja sam kriva,ja sam nesto lose uradila ili nisam uradila,kad malo viknem izjeda me krivica i plasim se da sam ga istraumirala tako i sl.

To je zacarani krug,emocije su mi uvek iste,uvek se isplacem kad tako pomislim i sve cesce pomisljam kako nisam dobra majka,kako nisam trebala nikad da osnujem porodicu,kako bi im bilo bolje bez mene...
Trudna sam po drugi put i srecna sam ja zbog toga,uvek sam zelela da imam decu i porodicu ali sad sa ovim stresom stetim i toj bebi u stomaku.


Kako da pomognem sebi? Kako da prestanem da krivim sebe za sve? Nikad nisam imala samopuzdanje zbog oca i uvek sam smatrala da su svi drugi bolji od mene i ceo zivot sam gledala njegovu nervozu i ludost. Ne zelim da mene moja deca gledaju takvu. Sta da radim?
Molim Vas pomozite!
Dobar-los roditelj.

 

Odgovor:

Postovana,

Preživjeli ste veoma neprijatna iskustva sa ocem. To nije nimalo lako i bilo je potrebno puno hrabrosti da prekinete konkakt koji Vam je stetio.

Iako su nasi roditelji ososbe koje bi trebalo da nam budu bliske, to nazalost ne mora da bude tako, pa se desava da nas povredjuju i uticu na nase samopoudanje, kao osto je kod vas slucaj.

Dakle, hrabri ste jer ste postupili ispravno. U redu je, neophodno je, da postavite svoje granice, da ne dozvolite da Vas niko vrijedja i ponižava. Ukoliko to vase majka i sestra ne shvataju, to je nesto sto nije vas problem.

Vi se okrenite drugim izvorima podrske, suprugu, prijateljima i ako mozete terapeutu,j er ne bi bilo lose da proradite taj osjecaj krivice koji vas muci.

Mislim da bi terapeutska podrska dobrodosla da biste bolje shvatili i osvijestitli svoja prava na vrijednost, postovanje,ljubav i podrsku. Ako vi to niste od oca dobili, to nikako ne znaci da to vi ne mozete dati vasoj djeci. Vi ste vasoj djeci dragocjeni, ali i vi ste samo covjek koji ima pravo da bude i ljut i umoran i neraspolozen.

To ne znaci da ste tiranin. Zato bi bilo dobro da poradite na svom samopoudanju, da biste se sa sobom osjecali bolje. Ne morate biti savrsen rodtitelj, vazno je da budete zadovoljan sobom roditelj i zadovoljna osoba.

Srdacno,

Adriana Pejakovic

Share

Datum poslednje izmene četvrtak, 19 februar 2015 10:19

Pogodaka: 919

Odgovor psihologa na pitanje pod šifrom: anksioznost

Postovana,


Imala sam nekoliko vecih stresova u poslednjih godinu dana (pogibija bake, fakultet, smrt majke mog decka, promena zivotnog prostora,itd. ) Tegobe su se javile nakon jedne ruzne vesti: jaka tahikardija i iscrpljenost, malaksalost. Posto sam po prirodi hipohondar, provela sam mesec dana guglajuci o najgorim mogucim bolestima srca i u svakoj sam se pronasla, a strah je sve vise rastao. Pocela sam da osecam konstantno gusenje, stegnut zeludac, trnjenje leve ruke, stezanje u grudima, napade gladnoce, drhtavice, vrtoglavicu, nestabilnost, susenje usta, mucninu, gubitak apetita itd. Zavrsila sam u hitnoj zbog nocnih tahikardija koje su me budile oko 3,4 ujutru, niotkuda. EKG odlican, krvna slika odlicna, kazu, na nervnoj bazi. Ja sam se posle toga malo smirila, ali je ubrzo ista nelagoda ostala u meni, kao da sam uvrtela sebi u glavu da sa mnom nesto nije u redu. Pocela sam da se osecam kao pijana, kao da gledam i pricam s ljudima iz tunela. Osecala sam se kao iskljuceno iz sveta. Smetalo mi je svetlo sijalice, osecala sam se kao u nekom bunkeru, i nastavila sam da citam gluposti po netu i dovela sebe u takvu dubiozu i navukla strahove koje pre citanja nisam ni imala. Postala sam opsednuta tim svojim "stanjem", konkretno navukla sam ogroman strah da cu dobiti sizofreniju ili da je vec mozda i imam (niko u porodici nije nikad imao nikakvu pihicku bolest) i ne mogu da se otrgnem od toga. Zivim u strahu svaki dan, imam zbrku u mislima, drhtim, zamagljen mi je vid, muka mi je i osecam se kao da zivim u svojoj glavi, odsutna sam ,zamisljena, rasejana, iako sam svesna duboko u sebi da umisljam i je ovo posledica stresa, ali prosto ne verujem vise samoj sebi, osecam cesto nagon za povracanjem, umor, iscrpljenost, pritisak u grudima povremeno. Projektuju mi se slike u glavi kako cu na javnom mestu poceti da se ponasam nenormalno. Jedno vreme sam se osecala cudno, kao da sam se promenila, kao da sam zaglupela. Osecam neki pritisak u celu, kao da imam kapu na glavi. Sada to polako iscezava, ali strah ne. Svaki svoj pokret, razmisljanje ili emociju preispitujem i pitam se da li je normalna, i da li sam se ja pre tako ponasala, osecam da vise nisam spontana, stegnuta sam i opsednuta guglanjem i uveravanjem sebe da sam zdrava i da nemam nikakvu psihozu. Sve simptome psihoza projektujem na sebe i osecam veliki haos u glavi i zbrku u mislima da vise ne znam ni sta mislim, ni sta osecam. 24 sata mislim o tome i tesko da bilo sta drugo moze da mi skrene paznju, jer non stop citam simptome raznih psihickih bolesti. Osecam se nelagodno gde god krenem, i imam potrebu da pobegnem negde, a to je u stvari potreba za begom od sebe. Sta mi se desava?

 

Postovana,

Ovi simptomi koje opisujete nisu, po mom misljenju, nikakva psihoza, niti ce Vam se desiti da umrete ili poludite. Ovo sto opisujte, ma koliko zastrasujuce i neprijatno bilo, a vjerujem da je vrlo neprijatno, je posljedica stresova kroz koje ste prosli i moze se podvesti pod anksiozni poremecaj tj. sindrom (skup simptoma).

Dakle, mnogi ljudi kada imaju neke velike stresove ili traume, nakon toga dožive stanje psihicke i fizicke iscpljenosti. Ovaj sindrom zna da se pojave kao upozorenje da povedete vise racuna o sebi i svojim potrebama.

Kod Vas, posto rekoste da se plasite bolesti, su ovi stresovi nalegli na "plodno tle", pa ste ispoljili simptome anksioznosti, jer ste i prije bili uplaseni od mogucih bolesti..

Anksioznost je neprijatno stanje, koje karatkerise strah osobe da ce poludjeti ili umrijeti, obicno od srca jer srce brzo lupa, dlanovi se znoje, gubite dah itd.

Dakle, za anksionzno stanje su karakteristicni panicni napadi. Kada dobijete panicni napad, onda imate sve ove vrlo neprijatne simptome, koji mogu da Vas probude i nocu, kao sto se kod Vas desava. Vrlo tipicna slika, a nista strasno vjerujte. Za to stanje je i karatkeristicno da osoba onda pocne da opsesivno prati svoje simptome i da se dodatno brine, trazi po netu svasta itd.

Prestanite da radite to, tako se samozastrasujete, jer na netu ima puno netacnih informacija. Mnogi ljudi pate od anksioznosti i panicnih napada. To se stanje da izlijeciti psihoterapijom i ako je potrebno odredjeno vrijeme farmakoterapijom, po procjeni terapeuta.

Ono sto je vazno da znate ,ponavljam, da Vam se nista nece desiti, ali da zbog necega imate panicne napade. Iza neprijatnih simptoma obicno leze neka disfunkcionalna uvjerenja osobe koja se daju preispitati i promijeniti psihoterapijom.

Npr.osoba se moze plasiti da ce je neko blizak ostaviti, pa razvije simptome panicnih napada kad god ostane sama i tako ostvari tzv "sekundarnu dobit " od simptoma. Neko uvjek mora biti pored nje "da joj se nesto ne desi", a ustvari osoba je sposobna da provodi vrijeme sam, samo to ne zeli, a ne zeli da prizna da se plasi samoce. Simptomi su uvjek posljedica nekog naseg unutrasnjeg konflikta. Nesvjesnog, naravno, niko to ne radi namjerno. Ne kazem da je ovaj primjer Vas slucaj, mozda Vi imate neki drugi strah, samo zelim da naglasim da su anksioznost i panicni napadi signal necega drugog. ne psihoze, ni infarkta, vec nekog unutrasnjeg osjecanja ili misli od kojih se branimo simptomima.

A nas je zadatak da se razvijamo i da saznajemo neke stvari o sebi, tako da su ovi simptomi zapravo start za rad na sebi. Kada osvijestite sta Vas zapravo muci, oni ce nestati. I takodje, ovo sve sto opisujete: kao da ste u tunelu, kao da ste zaglupjeli ,kao da ne osjecate sebe, sve su Vam i to simptomi iste stvari. Neprijatno, svakako, ali se da rijesiti vrlo uspjesno. Zakazite kod nekog dobrog psihoterapueta i doci cete do resenja, ne brinite.

Srdacno,

Adriana Pejakovic

 

Share

Datum poslednje izmene četvrtak, 22 januar 2015 16:03

Pogodaka: 2914

Prijavite se za novosti!

* indicates required

Kolumna


Ko je online

Ko je na mreži: 69 gostiju i nema prijavljenih članova

Online shop - MONNA narukvice za sreću

Copyright MONNA magazin Podgorica Izjava o odgovornosti: Redakcija Monna magazina ne odgovara za sadržaj oglasa i plaćenih reklama

Login or Register

LOG IN