Razgovor o romanu: Moja ljubav Nikola Tesla

Kategorija: Naš gost

Ana Atanasković je rođena u Kruševcu 1973. godine, gdje je završila srednju školu. Već tada, napisala je tri romana, koji su, kako kaže "ostali kao dokument, otkucani na pisaćoj mašini".

Došla je u Beograd 1992., na studije engleskog jezika i književnosti, na Filološkom fakultetu. Sledećeg dana po završetku fakulteta, 1997., zaposlila se kao profesor engleskog jezika u ETŠ "Nikola Tesla" u Beogradu, gdje i sada radi.
Prvu knjigu, zbirku priča "Beogradske majske priče", objavila je 2006. godine.
Njena druga knjiga, roman "Duet duša", objavljena je 2007. godine.
Treća knjiga, roman "Jelena Anžujska", doživjela je dva izdanja. Promociju romana "Jelena Anžujska" imala je i u Njujorku, u SPC na Menhetnu, 2010. godine.

U Americi je održala i predavanje u Filadelfiji , Nikola Tesla i žene, kao učesnik na Tesla Energy Independence Celebration.
Trenutno radi i kao novinar u redakciji časopisa VipTrip.

Ipak, njena četvrta knjiga, nedavno objavljen roman "Moja ljubav Nikola Tesla" je bio osnovni povod za ovaj razgovor.

Kako je nastala ideja da napišete roman „Moja ljubav Nikola Tesla"?

Razmišljala sam o ženskoj strani priče koja je vezana za Nikolu Teslu još u detinjstvu, čitajući specijalno izdanje časopisa "Galaksija", na koji je od prvog broja bio pretplaćen moj otac, veliki zaljubljenik u naučno i nadnaučno. Tu sam saznala o mnogim ženama kojima je Tesla bio ljubimac.

Ipak, kasnije se u meni iskristalisala misao da je Katarina Džonson bila žena koja ga je najviše volela. Bila sam sigurna da sam i to negde pročitala, međutim, kada sam krenula u zvanično istraživanje, konkretan podatak nisam nigde pronašla. Ipak, čvrsto verujem u svoju intuitivnu pretpostavku i osećanja jer je ona i na samrti mislila na Teslu. Znakovi pored puta i na samom putu pisanja su potvrđivali moje uvide.

Na koji način ste došli do materijala i informacija o Katarini Džonson?

Prva literatura je bila čudesna knjiga "Čarobnjak" Marka Sajfera. To je ozbiljna studija o svim aspektima života Nikole Tesle u kojoj ima puno podataka i, što je još važnije, novih zaključaka.

Pored nje, krenula sam i od knjige "Tesla, čovek za sva vremena" koju je napisala Margaret Čejni.

Druga stepenica je bio muzej Nikole Tesle u Beogradu gde sam videla neka pisma, ali ona nisu bila dostupna za istraživanje jer je muzej u rekonstrukciji. Onda sam shvatila da moram da odem u SAD. Želela sam da osetim energiju svih mesta na kojima su se Katarina Džonson i Nikola Tesla sretali. Svedok njihovih druženja je bio grad Njujork koji večno čuva osećanja i čežnje. Katarinina kuća u Leksington aveniji više ne postoji, ali energija njene ljubavi je neuništiva.
Zbog toga mi je važno da naglasim da je sam grad Njujork u romanu poseban, značajan lik, mesto zapisa, večno živ.
U Americi sam istraživala u bibliotekama i arhivama. Tragom Katarine Džonson bila sam i u Vašintgonu, jer je ona tamo rođena, gde sam istraživala zvanična dokumenta. O dobu u kome je Katarina živela i volela saznavala sam iz novina i časopisa u bibliotekama u Njujorku i Filadelfiji.

Posebnu zahvalnost dugujem osoblju biblioteke Univerziteta u Delaveru gde sam imala priliku da istražujem zaostavštinu Katarininog supruga, Roberta Andervuda Džonsona. Bila je prava avantura proučavati njegove beležnice, pisma, zapažanja i dela u kojima sam našla potvrde svojih pretpostavki. Naime, intuitivno sam zamislila i osetila kakva je Katarina mogla biti a u pesmama njenog supruga sam pročitala da je ona zaista bila takva! Bila sam presrećna kada sam otkrila das sam je osetila na pravi, iskren način.
Po povratku iz Amerike put me je vodio i u Rim jer je Katarina jedno vreme živela tamo.

Jednom ste rekli da je roman zamišljen kao svojevrstan dnevnik Katarine Džonson. Koliko je pisanje tako nečeg nosilo sa sobom i odgovornost?

Katarinin dnevnik je moja fikcija, ali možda je Katarina ponekad nešto i pisala. Njen suprug i sin su bili pisci, a u dom su im stalno dolazili mnogi umetnici. Bila je žena puna života, opčinjenosti i umetničkog naboja.
Pisanje o dubinama osećanja čoveka kao što je Nikola Tesla i žene koja je najviše čeznula za njim bilo je velika odgovornost. Koračala sam dušom, ali sam se trudila da ne izostavim ili ne "povredim" nijedan zvaničan podatak. Zaustavljala sam se, ali sam put nastavljala, zaranjajući u talase.

Nije moglo ništa drugo da se dešava osim da uđem u etar i sretnem se sa dušom te žene, to je bila moja potreba. Umetnik je tu kako provodnik da informacije sa sedmog neba spusti na zemlju, da prođu kroz njega reči i doživljaji i da ih oplemenjene daruje drugima.

Da li ste se, na neki način, vezali za Katarinin lik?

Divno pitanje, kao da ste znali šta će biti prethodni odgovor, lepo se nadovezuje!

To je bilo neminovno jer sam Katarinu tražila. Živela sam sa njenim bdenjem. Onda se meni lično dešavalo nešto što je bilo potrebno za roman, srceparajuće i teško, ali tako je moralo biti.

U knjizi možemo naići na citate iz Katarininih pisama Nikoli Tesli.

Jedan od njih je: „Ne znam zašto sam toliko tužna, no osećam se kao da mi je sve u životu promaklo. Možda sam suviše sama i samo mi je potrebno društvo. Mislim da bih bila srećnija kada bih znala nešto o Vama. Vi, koji ste svesni samo rada i koji nemate ljudskih potreba. P. S. Da li se sećate zlatnog dolara koji ste razmenili Vi i Robert. Nosim ga ovog leta kao talisman za sve vas".

Da li i u kojoj mjeri iz njegovih odgovora možemo zaključiti nešto više o njihovom odnosu? Ili o njegovim osjećanjima?

Nikola Tesla joj je uvek odgovarao - nekada zvanično, nekada prijateljski, nekada šaljivo, nekada šeretski prekorno (strast izbija iz mnogih njenih pisama). On je bio čudan gost koji je došao u dom Džonsonovih i ostao kao prijatelj, član porodice, podržavali su ga i poštovali. Bio je posvećenik koji je sebe dao nauci, ali, kao što sam već navela, verujem da je ženski deo njegovog duhovnog bića u večnosti upravo Katarina Džonson. Osećam to.

Osim ovog, napisali ste još dva romana – "Duet duša" kao i "Jelena Anžujska" – roman koji je takođe zahtijevao ozbiljno istraživanje i prikupljanje materijala. Osim toga, uvodni dio romana Jelena Anžujska je uvršten u knjigu Manastir Sopoćani. Koliko vam to znači?

To je velika čast. Kad god listam tu knjigu osetim radost i ponos jer to znači da je moja reč o Jeleni Anžujskoj istinita.

M.P.